Post by Mirjanin PrdaPost by Red LeaderPost by ZacEMPTI RIPLAJ KUME!
Navodno je car Dušan na Vaskrs 1346. dok su ga krunisali rekao da više
niti jedan Srbin ne sme da umre. Zašto se to ne poštuje, pitam ja vas.
EMPTI RIPLAJ!
A inace kod Srba je poznat obicaj da se nemocni i stari ,tamane.
Car dusan je sazreo kad je ubio OCA!
NJON NJENTITY
os malo starih obicaja.
LAPOT - UBIJANJE STARACA ?!
• Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji
više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već
su joj samo na teret • Pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći:
Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb
***************
Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u
nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja
sežu i do samog 19. veka.
Nije sasvim jasno ni kako je došlo do ovako morbidnog rituala, kako je
uopšte prihvaćen od strane naroda za koje se smatra da su imali
visokorazvijenu zajednicu, a još nerazumljivije je da se održao tako dugo.
Narodna predanja su tako živa, slikovita i prepuna detalja, kao da se
lapot još juče odigravao na teritoriji Srbije i Crne Gore.
Tvrdi se da u Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što
nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim
planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu
na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemoguća ni
pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali
skoro do današnjih dana.
Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više
ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su
joj samo na teret.
Najrasprostranjeniji je bio u Crnoj Gori, Dinarskim predelima, Istočnoj
Srbiji i Makedoniji. U krajevima oko Pirota, ovaj se običaj nazivao još
i "lbot", a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga.
Kada bi starac iznemogao, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena,
njegova porodica bi odlučila da ga ubije. Ova odluka se objavljivala,
tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada
odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući:
"Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu ..., dođite na
podušje!" Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je
određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima.
Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle
ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, sa one strane, te se dešavalo
da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća.
"Privilegiju" ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom
najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od
članova najbliže porodice.
Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama,
batinama ili kamenjem premlatila starca, potom bi ga bacili u rupu i
zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe.
U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija,
tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju,
govoreći: " Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb."
Daća za živog !!!
Negde na području južne Srbije bila je određena i starosna granica za
lapot. Kada bi čovek doživeo pedesetu, smatralo se "da mu je vreme".
Sakupio bi se narod i poveli bi osuđenog u planinu, gde su ga ubijali
kamenjem, a potom, čeličnom kukom vukli do iskopane rake.
Priča se da je maloletni dečačić, kada su se vraćali kući, rekao svom
ocu, da dobro čuva kuku, a kada ga je ovaj upitao zašto, mališan je
odgovorio: "Će mi treba kad teb' ubijamo".
Lopatom po glavi !!!
Po nekima je izreka "Lopatom po glavi", proistekla direktno iz ovog
običaja. Kada je vreme lapota, iz kuće izađe njegov sin ili unuk i viče:
"Lopate, lopate!", što je znak seljanima da treba da se spreme, jer su
ponegde stari i nemoćni ubijani lopatama po glavi, i to istim onim
lopatama kojima bi ih kasnije i sahranjivali.
Početkom dvadesetog veka, ispričala je gospođa, koja je novodno
prisustvovala daći za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako
se čitav obred izvodio.
Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik
na lapot, sedeo bi pod stolom.
Kada ručak bude gotovo, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a
kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači
kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna.
U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na 40 dana od
sahrane, u kući, ispod stola, stavi njegova odeća, koja se kadi i koja
sve vreme ostaje ispod stola dok se gore jede, što bi možda moglo da
ukaže na korene običaja, odnosno prethodno opisanu "daću živome čoveku".
Stari ali mudri !!!
Za vladavine Turaka, jedno vreme je bilo obavezno ubijanje staraca.
Narod prepričava da sin koji je jako voleo svoga oca nije hteo da usmrti
svoga oca, te ga je krio u podrumu.
Turci su smislili novi "belaj" - kako bi smanjili broj stanovnika izdali
su naredbu da svako odere po jedan kamen i kožu donese i pokaže, u
suprotnom čeka ga smrtna kazna.
Na Sardiniji cepanicom !!!
Platon beleži:
"Stanovnici Sardinije, kad im roditelji ostare i kad misle da su im oni
već dosta poživeli, izvedu ih na mesto gde će da ih sahrane, pa ih onda,
spremne da umru, postave na ivicu grobova koje su iskopali.
Onda svaki svog oca udari cepanicom i obori ga u grob. Starci se raduju
smrti i smatraju se srećnim i umiru u smehu i zadovoljni...".
Po ovom zapisu postavljena je i teorija da običaj datira iz indoevropske
kulture, dakle iz zajedničkih korena.
Očajni sin, sišao je u podrum kod oca i ispričao mu o teškoj nevolji
koja ih je zadesila a starac ga je posavetovao:
Kada Turčin dođe, a ti mu odgovori da ćeš sigurno odrati kamen i dati mu
kožu, ali ga lepo zamoli da ga on najpre zakolje, jer ti to ne možeš da
gledaš. Momak je tako i postupio, a Turčin je, videvši o kakvoj se
mudrosti radi, pokušao da dozna kako se dosetio ovakvog izgovora.
Mladić je, kažu na kraju popustio i rekao da mu je savet dao otac, a
prema predanju, Turci su tada ukinuli običaj ubijanja staraca, jer se
videlo da se od starih, iako nema mnogo fizičke pomoći, može dobiti
mnogo mudruh pouka.
Ovo je jedna od legendi o ukindanju lapota, međutim istorijski nije
potvrđeno ni kako je lapot uveden , niti ima podataka koji tačno
utvrđuju kada je i na koji način nestao.
Izvan svake sumnje je da je ovaj običaj bio duboko ukorenjen u tradiciju
Srba, Crnogoraca, Makedonaca i ostalih naroda koji su živeli na
prostorima sadašnje Jugoslavije, a to potvrđuju usmena predanja čiji je
broj zaista zapanjujući.
Takođe postoje i šturi zapisi o tome, ali uglavnom zasnovani na
pomenutim predanjima. U zvaničnim spisima, poput Dušanovog zakonika nema
ni pomena o ovom običaju.
NEJM REPLI
